|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
Уметност или ритуал аутор
Концерт српског византијског хора „Мојсије Петровић“, Коларчева задужбина, 25. април 1998. Не могу да се похвалим тиме, али тачно је да нисам чест посетилац велике дворане Коларчеве задужбине. Помало као уљез међу концертном публиком, коју је песник са симпатијом назвао „романтични завереници“, дошла сам тамо на позив, са знатижељом да и ја најзад чујем чудесни глас првог београдског појца. Није сметало што концерт није његов, што ће он бити само гост нечијег програма, али чињеница да сам кренула не распитавши се претходно ко ће бити протагониста вечери, само је потцртавала моје осећање неприпадања месту. Можда све то и није било тако случајно, неспремност за спољне подстицаје често нам помаже да сачувамо невиност перцепције, једино неспремни можемо да доживимо изненађење. И уследило је изненађење. На сцену је изашло четрнаест младића у црним одорама и образовало два полукруга с размако у средини за вођу групе. У рукама листови, са знаковима према којима ће се равнати њихови гласови. Призор једноставан и достојанствен, који је тек наговештавао духовност, као оживотворена фреска, али још хладан. А онда су гласови, лишени славујске чулности, дисциплиновани и уиграни, одузели призору надмоћ. Као да не постоји публика, ни дворана, него само вертикала позорнице, уплитали су се и сажимали остављајући утисак да их је тек два или три, па један, а не четрнаест. Уздржаност тих гласова, својствена црквеном појању, садржала је ипак прецизност иза које је било лако наслутити световне могућности мајстора певача. Невидљиви зид између два света, духовног и мирског, између позорнице и публике, после првих песама полако је почео да се расплињује. Могло се још увек гледати, а могло је и да се жмури. Хорско црквено појање, византијско и српско, лишено је, у духу православља, помоћи инструмената. Огољен људски глас смерно се диже у висину, саобраћајући, без посредовања, са оним у кога или у шта верује. Људска нит ка небу, оно је за слушаоца који је некад био верник, а данас може то да буде или не, паралела оним Дантеовим степеницама које омогућују души да се уздигне, да се вине изнад грубе стварности. Наизглед једнолично преливање које је најзад испунило дворану, јер то је ипак био уметнички концерт а не божја служба, обраћало се оном најбољем у нама, непропадљивом и чистом. Музика људских гласова, која се лагано развијала, омогућила је ономе ко јој се препушта, да закорачи, парадоксално, у простор властите тишине, дубље него што је свакодневна тишина однегована самоћом. И као што је тишина најсавршенији вид комуникације, не глува него крилата тишина, било је у овим молитвама, слављењу Господа и слављењу предака, неке суптилније комуникације између уметника извођача и њихових слушалаца. Иза овако набацаних, готово немуштих речи, које би да посведоче о једном доживљају, стоје наравно и мање склиске мисли: мисли о уметности и мисли о времену и средини у којима је искрснуо подстицај. Духовно појање у Србији чија је традиција дуго била прекинута једва да је и сачувано у црквеном амбијенту. Пламињало је још и у сувом, музејском амбијенту академских хорова. Оживљавање појачке традиције могло је можда да се догоди и у оквиру цркве, будући да је она у последње време стекла значајан подмладак. Појање би у храму, међутим, било у опасности да отврдне у ритуал, уместо да се развија као уметност. Будућност сваке уметности, наиме, зависи од могућности иновације које она пружа. У овом случају, неко упућенији ко се нашао 25. априла у дворани Коларчеве задужбине, могао би да каже да ли је било елемената иновације у интерпретацији старих српских и византијских песама. Са друге стране, далеко од музичких мерила и од личног доживљаја духовног појања, стоји уважавање и искрена подршка неколицини младих људи који су дали тело пројекту хоровође Николе Попмихајлова. У време када је талас опортуног српства, оног које не разликује онтолошко у ноцији од националног корова, запљуснуо земљу и разлио се по свим уметностима, не као креација или визија него као папагајско паразитирање над неколико светлих симбола, тихи рад ових младих људи указује се као пример. Њихово минуциозно изучавање националне музичке прошлости и њених изворишта, иако знају унапред да је намењено само малобројном кругу посвећених а не лаковерној маси, улива наду. Поред два монаха и једног искушеника, то су младићи свога времена закоје је хорско појање само једна, мада не и најмање важна, активност. Назив свог хора пронашли су у личности митрополита Мојсија Петровића који је 1731. године основао у Београду „Псалто спевичку школу“. Ослањајући се на „непресушни извор светогорског предања, хор који носи име обновитеља српске византијске псалтике, уједно наставља рад београдске појачке школе“, чита се на програму њиховог концерта. По себи институција, Павле Аксентијевић је својим присуством, као гост вечери, великодушно дао подршку овоме хору, коме је концерт у великој сали Коларчеве задужбине био први значајнији наступ.
|