|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
Тај слатки напев
Чланак објављен у листу „Искон“, периодичном часопису Врањанске епархије СПЦ, настао је из разговора са свештеником о. Владимиром Вукашиновићем, у Београду 1999.
Реците нам у неколико речи историјат
хора који водите: када је и како настао,
ко у њему пева, где сте певали
/ певате и сл… Српски
византијски хор „Мојсије Петровић“
основан је 1996. године као црквени хор при храму св. Јована
Богослова у Београду
на подстицај и са благословом свештеника
о. Панајотиса Каратасиоса. Профил
чланова хора заиста је шаролик. По
навици очекује се да у њему певају
студенти теологије, док ми у ствари
имамо два историчара, једног
електроинжењера, професора руског
језика, студента медицине,
професионалног музичара, цариника,
свештеника и само четири студента
богословије. Основна сврха нашег
постојања и рада јесте појање у цркви.
Редовно појемо у два београдска храма.
Недељом у капели св. Јована Богослова на
грчком и српском језику, а суботом у
цркви Рођења пресвете Богородице. Поред
тога, хор је у више наврата јавно
наступао. Посебно су значајни наступи у
великој сали Коларчеве задужбине, на
београдском фестивалу „Хорови међу
фрескама“, новосадској
Синагоги, као и наступ на фестивалу
православне црквене музике народа
Балкана, у Румунији 1997. године. Шта
је Вас лично навело да се заинтересујете
за византијску црквену музику и који су
најчешћи мотиви који доводе нове певаче
у Ваш хор? Моје
интересовање за византијску црквену
музику потекло је са две различите
стране. Са једне, као студент историје
желео сам да сазнам како се појало у св.
Софији, Цариграду, Скопљу, Призрену и
Крушевцу у средњем веку. Са друге, пак,
када сам први пут чуо хор братства
манастира Ковиља, пожелео сам да и сам
научим тај слатки напев. Верујем, такође,
да је жеља за обновом црквеног живота
код младих блиско повезана са тежњом за
повратком на изворне вредности и
аутентично предање Цркве, што се
одражава и на однос према црквеној
музици. Ту би се можда могли наћи неки од
мотива који нам доводе нове чланове. Какво
је место и улога манастира Ковиља у
ширењу интересовања за византијску
црквену музику? Колико
знам, почетци или можда прапочетци
занимања за византијску црквену музику
били су научне природе, а први се осмелио
да те научне радове јавно изводи Павле
Аксентијевић. Касније је о. Пајсије
снимио касету византијске музике, а у
Београду се појавио и известан број
младих људи који су научили савремену
неумску нотацију. У ковиљском манастиру
је, међутим, тај напев по први пут добио
практичну примену, јер су његове
мелодије испуниле цео богослужбени
циклус и тако се показао у свој својој
лепоти. Поред тога, првопојац манастира,
монах о. Козма, уједно је и најбољи
познавалац теорије црквене музике код
нас. На
какав је одзив наишло Ваше певање у
савременој српској црквеној јавности? Реакције
на наше појање су, могао бих рећи,
очекиване и природне. Некима се византијска
црквена музика свиђа, а другима не. И
једни и други имају своје добре разлоге.
Колико сам могао да приметим и у цркви и
на наступима, млади људи непосредније
прихватају „новине“, што је ваљда и
нормално. Што се тиче јерархије, она је
по природи опрезна и за сада са пажњом и
заинтересованошћу посматра ову појаву,
будно мотрећи да се не наруши дух
јединства. Која
је будућност овакве врсте музике код нас? То је већ питање на које немам одговор. Као заљубљеник и појац волео бих да буде што прихваћенија, да се поново повежемо мелодијским нитима са осталим балканским православним народима, а и да васпоставимо јединство музичког израза са временом св. Саве и св. деспота Стефана. Но, завеса будућности је нама непрозирна, те се тим питањем много не оптерећујемо. Нама је важно да појемо и таланат умножавамо те да се чувамо искушења да музику претпоставимо суштини — једином живом Богу.
|